--------------------------------------------------------------------------------
Ove price citajte uvece, posle 11 sati. Najbolje se dozivljavaju kad sneg pada ili kad vetar peva nailazeci sa desne strane. U svim ostalim okolnostima ne garantujem da ce te zavoleti moje ime.
Sonja
Kakva romantika napolju, krupne pahulje pokrile čitav Bruklin. Izašao sam iz voza na Bliker stritu i pešačio dugo prema jednoj prodavnici koja se nalazila na samom uglu sa Grin stritom. Kod zgrade br. 1876 zastao sam za trenutak. Pogledao sam u prozore
na drugom spratu. Svetla su bila ugašena. Nisam mogao a da se ne setim nje i te davne zime koju smo prezimeli tu zajedno, na drugom spratu zgrade br. 1876. Imala je običaj da upali sva svetla u tom malom stanu, i uveče, kad ja dođem s posla, pravi palačinke. Ceo bi se stan ispunio divnom toplotom i mirisom, svetlom i ljubavlju.
Naš pas Mita lenjo je ležao na fotelji, a ona i ja sedeli bi na kauču i jeli mirišljave i tople poslastice. Ona bi se tada pribila uz mene i poljubila me u obraz. "Ej, Moleru, pričaj mi neku tvoju avanturu", tražila je sa velikim osmehom, gledajući me krupnim i veselim očima čiju molbu nikad nisam mogao da odbijem. “Hoću Sonja”, rekao bih i zagrlio je desnom rukom, a onom drugom milovao je po kosi koja je mirisala na šampon od jagoda. Ko zna šta sam joj pričao i šta sam je lagao te zime, ali znam da su kraj prozora proletale baš ovakve krupne i lagane pahulje kao ove noćas. Smejala se zvonko, donosila nove palačinke i nešto za piće, zvala me Moler i volela me cele te proklete, duge bruklinske zime, sa krupnim pahuljama i vetrovima što pevaju po malim dvorištima sivih zgrada. Pas bi se pokatkad trgao na fotelji i kratko zalajao, dajući još više šarma i lepote ovoj toploj mirišljavoj idili.
Rastali smo se u proleće, kada su mnoge nove ljubavi počele da se rađaju – valjda broj ljubavi mora da bude stalno isti, pa neke moraju umirati da bi se druge rađale – često sam pomišljao na to, tešeći se tog proleća kad je Sonja otišla kod svojih u Minsotu. Sada su svetla u stanu ugašena, a nema ni zavesa, ni psa, ničeg toplog, samo velike pahulje uporno padaju i podsećaju ...
Promrzao i tužan ubrzah korak ulazeći u pomračinu blizu jedne kafane, a onda se još jednom okrenuh i pogledah u mračne prozore na drugom spratu. “Sonja!”, viknuh, ne znam ni sam zašto, a dva pijanca izlazeći iz kafane i gledajući me začuđeno, promumlaše: "Ludak", mahnuvši rukama....
Portal 
